12 proverenih načina da ne nađeš posao

Da li imate u okruženju nekoga ko stalno priča da nema posla, žaleći se na sve oko sebe (osim na sebe)? Nikad nisam bila sigurnija u potvrdni odgovor 🙂
Kako sam pre godinu i po-dve bila daleko okruženija takvim osobama, moram priznati da je i u mom mozgu nešto “proradilo”. Počela sam da osećam strah da ni ja neću moći da nađem posao, koliko god se trudila… To mi je bio najveći dokaz da poprimaš utisak okruženja koliko god ti to ne želeo 🙂 Srećom, uspela sam da se otrgnem iz te priče i nastavim je na malo drugačiji način.
Onog trenutka kada sam poželela da radim, “stvorile” su mi se tri opcije za posao između kojih sam mogla da biram i na svakom od ta tri sam mogla lepo da zaradim. O toj temi u nekom drugom tekstu 🙂

Uglavnom, umesto da se saživim sa pričom, odlučila sam da posmatrajući i slušajući ljude shvatim u čemu bi mogao da bude problem. Bili su tu i obrazovani i pametni ljudi, ali je i dalje negde postojalo nešto zbog čega nikako nisu uspevali da pronađu posao.
Znate šta sam zaključila, gde je najveća prepreka? Kao i obično. U mozgu. U navikama, uverenjima… U majndsetu.
Znam da je već izlizana tema o tome kako treba misliti pozitivno i pozitivno će se dešavati (o ne, neće uvek!), ali ovde nije reč o tome već o uverenjima koja nas podstiču ili pak inhibiraju naše akcije, ponašanje i sve ostalo.

Da skratimo: AKO SI UVEREN U STARTU DA POSLA NEMA, NEĆEŠ SE NI TRUDITI KAKO TREBA DA BI GA NAŠAO I NA KRAJU GA STVARNO NEĆEŠ NI NAĆI.

Zato današnji post nije hejt, već “uteha” svima onima koji imaju iste “strahove” koje sam i ja nekada imala razmišljajući o ovoj temi 🙂 Ovo je samo moje viđenje situacije i sasvim je okej da se ne slože svi sa mnom.
Isto tako, nemojte misliti da nisam svesna da danas nije kao kad su se naši roditelji zapošljavali. Znam da se ne podrazumeva da se zaposliš čim završiš srednju/faks, šta god. Ali to ne znači da je potpuno nemoguće naći posao već da u skladu sa situacijom treba da nađemo nove načine da dođemo do njega.

Svakome može da naiđe period kada baš sve radi kako treba i opet ništa, ali se treba zapitati da li je možda u nama problem ako taj period traje godinama dok se svi drugi snalaze.

Oduvek posmatram ljude i pokušavam da shvatim zašto se neki ponašaju ovako ili onako, ali što se posla konkretno tiče, nisam želela ništa javno da pričam dok sama ne prođem kroz isto. Smatrala sam da neće biti validno da pričam kao neko ko studira i još uvek ne radi, ali se zato situacija u poslednjih godinu dana drastično promenila jer sam i sama tražila (i nalazila) posao i uverila se u sve ono što sam do tada mislila, a to je da je mnogo češće problem u osobi nego u “realnosti”.
Kako drugačije objašnjavate činjenicu da neki ljudi uvek nešto rade, dok za neke druge nikad ničeg nema? 🙂

Nabrojaću nekoliko stavova/uverenja/razmišljanja ljudi za koje primećujem da nikada nemaju posao ili ga imaju i kukaju. Kome tako prija, nemam ništa protiv niti je moja stvar, ali mislim da će koristiti onima koji možda nisu svesni da na neki način sami sebe koče.

MISLE DA JE FAKULTET DOVOLJAN
Niti je garancija za posao niti se uvek bolje snađu oni koji ga završe.
Nažalost, poznajem puno ljudi sa fakultetom koji nemaju ništa drugo osim njega. Bez ikakve namere da omalovažim vrednost istog – samo želim da kažem da nije dovoljan, posebno kad smo danas svi svesni kako se neki završavaju. Niko neće da dođe do vas i ponudi vam posao samo zato što ste završili fakultet. Ako ste prokleto dobri u svojoj struci – možda, al’ to je neka druga priča. Svako ko je prokleto dobar u nečemu ima mnogo više od samog fakulteta. Milion drugih osobina ličnosti su bitnije od toga šta si bubao godinama. Znanje moraš/treba da imaš. Al’ nije dovoljno.

TRAŽE POSAO, A MOLE BOGA DA GA NE NAĐU
Zona komfora je prijatna, ali ujedno i odvratna stvar. U ovom slučaju znaš da je loše, pričaš da želiš bolje… al’ ne mrdaš. Sediš, čekaš bolje dane, moliš Boga da nešto “padne”, a kad padne ti pobegneš i nađeš milion razloga zbog kojih to nije to.
Mnogo je tu mogućih razloga, ali su svi rešivi kad si ih svestan. Nesigurnost, strah, očekivanja… Znam neke koji žele da u ovom trenutku dobiju posao iz svojih snova, a da ironija bude veća, nemaju pojma ni kako bi on tačno izgledao. Znaš, ja bih ovo, ali bez onog, al’ to ne može… Pa sediš i kukaš. Prosto rečeno: tražiš posao, a moliš Boga da ga ne nađeš.
Mislim da ovde svi treba da budemo svesni da nijedan početak nije jednostavan i komforan, ali i da je to jedini način da nešto krene. Počneš, vidiš, potrudiš se. Usput shvatiš šta želiš/ne želiš i šta si spreman da žrtvuješ zarad čega. Bitno je da si krenuo!

PLAŠE SE ODGOVORNOSTI
Relativno skoro, pričala sam sa drugaricom koja je još pre nekoliko godina završila fakultet. Sjajna osoba, sjajan prijatelj, kreativna, odgovorna, posvećena… Al’ evo, godinama radi neke poslove koje maltene svako može da radi. Nećemo se lagati da toliko nema šansi za struku… Posebno za njenu. Međutim, ona je svesna da se plaši odgovornosti i da iz tog razloga i svesno i nesvesno otpisuje ozbiljnije poslove. Sreća u celoj priči je što je ona svesna toga i zna na čemu treba da poradi, ali mnogi nisu.
Niko ne zna sve kad završi fakultet, niti iko očekuje da znaš.
P.S. Pitala sam drugaricu za pominjanje ovde, ne ogovaram svoje prijatelje po blogu :)))

HOĆE SA FAKSA U DIREKTORSKU FOTELJU
Nasuprot prethodnim, imamo i one koji smatraju da su se samim završavanjem fakulteta direktno kvalifikovali za mesto direktora. Sve ispod toga nije njihov nivo i ne pristaju da rade početničke poslove. Ironija je u tome što će se samosvesni ljudi mnogo teže prihvatiti nekog zadatka kome realno nisu dorasli. Za neke stvari je potrebno iskustvo koje se stiče radom svega i svačega. Kreneš od nule pa dođeš do vrha, a ne preskočiš deset stepenika. Onda se neminovno razbiješ i ne znaš šta te snašlo.

PLAŠE SE NEUSPEHA
Nikome nije prijatno kad kiksne. To je činjenica. Ali ću citirati delić iz Knjige “Talenat je precenjen”. “Da biste uspeli, potrebno je da dvadeset pet hiljada puta padnete na dupe”. Priča je apropo karijere neke klizačice koja je milion puta doslovno pala na dupe da bi postala to što jeste. Najviše neuspeha imaju oni koji su uspeli i to zaista nije glupa priča, mnogi uspešni ljudi to i dokazuju. Kada znaš zašto nešto radiš, čak i kad doživiš neuspeh dižeš se i nastavljaš dalje.

NEĆE NIŠTA “PREKO VEZE”
Danas je sve preko veze, jao za sve treba veza, nema posla… Da se razumemo, apsolutno ne podržavam nepotizam. Postavljanje ljudi na pozicije za koje nisu kvalifikovani samo zato što su “nečiji” smatram totalnom glupošću i pljuvanjem po sopstvenoj državi. Ipak, u osnovi, veze ne smatram lošima, baš naprotiv! Veza je i ostvaren kontakt sa bitnim ljudima, što je u svakom slučaju odlična stvar. Najlakše je reći ja nemam vezu i nema vajde. Ako nemaš, stvori je. Dođi do ljudi koji su “veza”, upoznaj ih i stvori kontakte. Provereno znam da određene velike firme čak i nemaju klasične konkurse već se ljudi zapošljavaju “od usta do usta” što je odlična šansa – možeš da dođeš do nečijih usta, a da postaneš nečiji sin/ćerka baš i ne 🙂 Puno je načina za ovo a verovali ili ne, blog je jedan od njih. On vam može poslužiti kao CV, pa i više od toga.

SEDE I ČEKAJU DA IM NEŠTO PADNE S NEBA
Ovo primećujem kod mnooooogo mladih ljudi. Razlozi su naravno drugačiji, može biti kombinacija svega ovde navedenog, ali je činjenica jedna – provereni je recept za propast. Niko nije dužan niti će da dođe kod tebe i pozove te ako ti pre toga nešto ne uradiš. O tome sam detaljno već pisala ovde.

UPOREĐIVANJE SA DRUGIMA I SINDORM LAKO JE NJEMU
“Eto, Milica se udala i radi, a šta sam ja postigla u životu? Ali ja nemam tatu da me zaposli ni bogatog muža, lako je njoj…” Minut ćutanja za ovakve priče od kojih mi se diže kosa na glavi. Ni mene mama ni tata nisu slali na Havaje kao što mnoge estradne ličnosti jesu svoju decu, ali to ne znači da ja ne treba sama da se potrudim da odem na Havaje ukoliko to budem želela. Možda neki imaju bolju polaznu tačku, ali to ne umanjuje tvoju šansu da uspeš. Upoređivanje sa drugima i valjanje u tom osećaju je poslednja stvar kojoj treba da pribegneš. Jedina osoba sa kojom treba da se upoređuješ si ti od juče i tu se priča završava. Kada upoređujemo, obično poredimo svoje najgore sa nečijim najboljim, pa kako bilo šta dobro iz toga može da izađe?

VIŠE SE SAMOSAŽALJEVAJU NEGO ŠTO BILO ŠTA DRUGO RADE
Ovo se dosta poklapa sa prethodnom stavkom, ali nisam odolela da je ne stavim kao zasebnu. Oplakivanje nad sopstvenim životom, nalaženje svih razloga zašto nešto NE mogu i optuživanje drugih za sopstvenu situaciju im dođe kao kolačić uz jutarnju kafu. Takvi ljudi konstantno pričaju o svojim problemima, a kad im predložiš akciju, u startu te saseku i shvatiš da njima akcija uopšte nije cilj već samo tako žele da sede i kukaju.

NE ZNAJU ŠTA ŽELE I MISLE DA JE TO SMAK SVETA
Često od ljudi čujem kako ne znaju šta žele, ne znaju šta ih ispunjava, ne znaju u čemu bi uživali ni šta bi voleli da rade… I zbog toga ne rade ništa. Najgora opcija je ne raditi ništa. Kad ne znaš šta želiš, probaš sve! Ni ja ne mogu baš stopostotno da kažem eto to bih i to, ali sam otvorena za nove prilike i do sad mi je apsolutno svaka značila. Negde usput, shvatila sam šta sve ne želim, pa polako precrtavam i ostaje ono što želim. Za neke stvari sam mislila da želim, a kad su se desile… Shvatila sam da to ipak nije to. Nećeš shvatiti šta želiš tako što samo sediš i razmišljaš, to ti garantujem. Moraš nešto da radiš (pa makar i neplaćenu praksu) i tako ćeš shvatiti šta (ne) želiš.
Planiram da napišem čitav tekst na ovu temu, ali za početak poslušaj Marie.

I KAD IDU NA POSAO, SAMO KUKAJU
Ako pogledate dve osobe koje rade poptuno isti posao, možete pomisliti da se radi o dva poptuno različita posla. Jedan će da kuka na sve, neće raditi ništa kako treba i proklinjaće svaki svoj dan na tom poslu. Drugi će se shvatiti to kao još jedno iskustvo i stepenicu do nečeg većeg. Zahvaljivaće se što ima platu s kojom će da prehrani decu, kupi nešto… Šta god.

NE ŽELE DA RADE
Poslednja, ali ne i najređa stvar. Neki ljudi prosto ne žele da rade i lepo im je dok ih neko drugi finansira. Lično, ne mogu da zamislim da tako živim celog svog života, ali opet poštujem svačiji izbor. Samo onda nemoje da pričate da nema posla već budite iskreni i prema sebi i prema drugima.

Sledećeg četvrtka ide post “suprotan” od ovog i tema će biti majndset ljudi koji nalaze posao, tako da će praktično biti nastavak 🙂

Na kraju želim da kažem da će svakome verovatno naići period koji će biti težak iako sve radi kako treba, ali kada problem traje godinama dok se drugi snalaze, treba se zapitati u čemu je problem i da li sami nešto možemo da menjamo 🙂

Da li pronalaziš nekoga, možda čak i sebe u ovom tekstu?

Ja sam kod sebe primećivala strah od neuspeha, strah od odgovornosti, samosažaljevanje i ovo da ne znam šta želim, pa zbog toga ne radim ništa.

Ako je tvog odgvor da – ne očajavaj! Sve ovo su stvari na kojima se radi i i te kako mogu da se menjaju, samo ako želiš i potrudiš se 🙂 To ti iz iskustva kažem 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

one × 4 =