Današnji tekst je nastavak prethodnog koji je ispao predug, pa sam ga podelila 🙂
Ukoliko niste pročitali prethodni, obavezno se vratite i nastavite ovde. Obe teme su bitne zarad vašeg mira 🙂

Druga situacija nisu hejteri ni potreba za direktnim pljuvanjem, već deljenje saveta i onda kad ih niko ne traži. Znate ono kad vidite da neko nešto radi/priča sa čim se ne slažete, pa imate potrebu da tom nekom kažete svoje mišljenje i suptilno stavite do znanja da vi znate bolje. I to je posebna zamka zato što ponekad to želiš da uradiš iz najbolje namere.

Kada onda deliti savete i kada je tvoje/moje mišljenje važno?

Kada ja procenjujem da li ću nešto prokomentarisati, zapitam se sledeće:

Da li me je neko pitao za mišljenje?

Ovo posebno važi za nepoznate osobe na mrežama sa kojima nisam tako bliska.

Koja je moja namera? Da stvarno pomognem nekome ili da ispadnem “pametna” i budem u pravu?

Kada su u pitanju bliske osobe, naravno da imam veću slobodu i da privatno kažem neke stvari koje na mrežama ne bih, ali te osobe tačno znaju zašto sam nešto rekla ili uradila.
Sa nepoznatima je zamka.
Posebno kada nisi svestan da ti je namera da zvučiš pametno.
Ili prosto ne poznaješ osobu, kao ni ona tebe i potpuno pogrešno se shvatite.

Evo primera i za ovo.
Vidim da žena drži dijetu gde se izgladnjuje i moje mišljenje je da tako neće da uradi ništa. I sama sam držala bezbroj takvih i uvek mi je bilo samo gore. Sada sam naučila neke druge, zdravije stvari i mislim da su mnogo bolji način za mršavljenje.
Da li to znači da treba toj osobi da pošaljem “Jaooo, nemoj to da držiš, nećeš uraditi ništa, samo ćeš se posle još ugojiti! Evo ti probaj moj režim, on je super.”
Sve i da je moja namera bila najbolja na svetu, da sam na mestu te devojke rekla bih samoj sebi JEDI GOVNA. Zašto?

Zato što me niko nije pitao za mišljenje i zato što sam takvim obraćanjem njoj stavila do znanja da nema pojma, a ja sve znam.

Drugi primer je klasičan stav o nečemu. Ti misliš da treba da imaš dobre naočare, a ja mislim da je to bacanje para. I kad ja objaviš da si kupila naočare, ja ti pošaljem kako si luda što bacaš pare, JA TO NE BIH TAKO i ubeđujem te kako to ne treba da radiš. Svim silama se trudim da te ubedim da tvoj stav nije ispravan i uporno ti pričam kako bih ja (iako me nisi pitala šta bih ja, niti to ima ikakve veze sa tobm).
Ali neću te ubediti. Baš kao što nećeš ni ti mene. Na kraju, nema ni potrebe.
Samo ćemo se raspravljati do prekosutra oko toga ko je u pravu jer ja nemam nikakve veze sa tvojim naočarima. Da si mi muž, pa trošimo zajedničke pare i postavljamo priroitete u redu, al’ ovako… Baš je besmisleno i iscrpljujuće.

U tim slučajevima ću možda potpuno nevezano za tu osobu napisati svoj stav kod sebe na profiu, ukoliko temu smatram važnom (i to verovatno posle određenog vremena da ne bih “revoltirana” pisala). Pomenula bih kako ja ne dajem puno para za naočare jer smatram da ne vrede već ulažem u druge stvari, bla, bla…
Lupila sam primer, realnija bi bila suprotna situacija jer ja smatram da u naočare treba ulagati 🙂 Ali shvatate poentu.

Kada sam ja ta kojoj se dele saveti i nameće stav sa kojim se ne slažem, potrudim se da okrenem na sprdnju i što pre sasečem konverzaciju jer sam vrlo svesna da to na dobro neće izaći.

Poštujem svačiji stav i ne zalazim u njega, ali isto tako smatram da nema potrebe ni raspravljati o tome u nedogled, posebno kada se oseti “varnica” na bilo kojoj strani. Mislim na situacije kada druga osoba krene sa onim “Ja bih to ovako” i slično, gde je jasno da želi da ispadne bolja/pametnjija/u pravu. Neki ljudi nisu ni svesni toga i ni sami ne znaju zašto imaju potrebu da te ubeđuju i to donekle i razumem jer sam (doduše u kućnoj varijanti) i sama bila jedna od njih. “morala” sam da ubeđujem majku/oca/brata da je moj stav ispravan i crkla bih ako se ne slože. “Morala” sam da ih ubedim da nemaju pojma. Blah.

Lepše je i meni i njima od kad sam to prestala da radim.

Zašto čuvamo stvari koje nam suštinski ne trebaju? Prošlog leta sam napisala tekstove Bez čega ti misliš da ne možeš i Kako mi novac (ni)je kupio sreću u kojima sam se dotakla nekih bitnih stvari. Kao dugogodišnji hoarder, imam puno toga da kažem o ovoj temi. Od tada sam poklonila i prodala maltene pola svoje sobe. Gomilu garderobe sam prosledila ustanovama kojima je to potrebno i još uvek imam pun džak nekih stvari kojih planiram da se otarasim. Šminku sam takođe skoro sve prosledila i pobacala gomilu stvari koje su mi samo stajale godinama gde između ostalog mislim i na ukrase i razne gluposti koje su služile samo tome da imam sa čega da brišem prašinu. Neverovatan je (i meni neobičan) osećaj kad pogledam da sve stvari koje imam koristim i da ništa ne stoji za džabe. S druge strane, prestala sam i da kupujem (skoro) sve što mi nije potrebno tako da u globalu to zaista smatram odličnom odlukom. Iako deluje da je u pitanju spoljašnja stvar, ovo raščišćavanje materijalnih stvari mi je donelo jedno ooogromno unutrašnje raščišćavanje i bolji osećaj svakog dana. Nemojte mi verovati već probajte 😀 Knjiga Marie Kondo mi je puno pomogla i preporučujem je apsolutno svima jer ovo nije priručnik za to kako da spakujete stvari već magija koja će vam promeniti način gledanja na stvari, sređivanje i usput vam pokazati koliko su ličnost i emocije zapravo povezane za tim. U njoj sam naučila i praktične korake o tome kako da odredim čega ću se otarasiti i šta mi zaista treba, tako da vam od srca preporučujem da je pročitate. Nabavite džakove, odvojite jedan dan i napravite kompletno raščišćavanje, a onda mi javite kako se osećate 😀 Da li čuvate tako stvari koje samo bleje u prazno ili bez problema izbacite sve? 🙂

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on

Rezime: Direktne savete delim kad me neko pita za iste i pre svakog postavim sebi pitanja koja sam navela gore. Ona su prevencija za bespotrebni rat.

Kad kažem direktne, mislim da to da se konkretnoj osobi obratim, ja i na blogu delim savete na neki način, ali ih nikome ne namećem već čita onaj ko to želi i smatra ih ispravnim. Ko ne želi, uvek lako može da klikne na x i svi mirni 🙂

Isto tako, tuđe savete i mišljanja očekujem samo onda kada ih tražim (ili si mi stvarno bliska osoba), a kada neko krene da mi priča gore pomenutim tonom kako bi on i šta on misli, dam sve od sebe da se isključim.

Neko će se uvrediti što ne želite dalje da raspravljate. Neko zbog toga što ne želite da se složite sa njim. Možda ispadnete grbavi jer ne želite da “prihvatite da je on u pravu”.
I to je trenutak kad prihvatiš da ne možeš svima da ugodiš. Neko ćete shvatiti potpuno pogrešno i kad daš sve od sebe da izbegneš nepotrebnu raspravu. A kome je do rasprave (ima i onih kojima je baš to cilj), ostaviš mu da se raspravlja sam sa sobom. I prihvatiš da ljudi vide svet svojim očima i da ne možeš da ih ubediš u svoju nameru.

Eto, to bi bilo to za današnje javljanje haha 🙂 Nadam se da ste shvatili tekst onako kako sam želela da ga prenesem i da će vam biti u glavi sledeći put kada budete u sličnoj situaciji kako biste poštedeli sebe bespotrebnog nerviranja i okrenuli na pozitivu.
A ako vas je iznervirao… I onda znate šta vam je činiti :)))

P.S. Baba, za tebe važe neka druga pravila haha. A ti majka tačno znaš o čemu pričam i ako si i ovaj tekst pročitala, vodiš me na večeru!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

five × two =